Biokovo 23-26. Avgust 2014 - Bok stari, lad os drikke nogle øl

Učesnici: Nikola Đurić i Stevan Obradović
Ispenjani smerovi: Rambo (6a/230m), Dalmatinski san (6b/600m)

Opis akcije:
Oduvek mi je bilo zanimljivo da posmatram kako iz totalnog kolapsa nastaju predivna dešavanja i rezultati, samo kada čovek ne posustaje i kada radi ono što voli... Još zanimljivije mi je kada učestvujem u tome!
Kako bi moj veliki prijatelj i stari supenjač rekao (inače programer), imali smo Fail za Fail-om od samog početka planiranja ovog odlaska na penjanje. Prvo je jedan član ekipe morao da otkaže put zbog posla, zatim se vremenska prognoza pokvarila za severnu Triglavsku stenu kao i za Logarsku dolinu, pa smo morali da promenimo lokaciju potpuno. Samo dva sata pre polaska, još jedan član ekipe morao da otkaže putovanje… Na kraju, Džoni i ja smo krenuli put Makarske i Biokova u subotu 23. Avgusta u 16h popodne. Putovali smo preko Sarajeva i Mostara i na kraju došli do kampa u Baškom Polju oko 3h ujutru. Naravno, u to doba nije moguće ući u kamp pa smo morali da prespavamo u kolima i pored kola do 6h,  zatim se čekirali i krenuli u Omiš na upenjavanje. Od tog tenutka, vikend se otvorio... Biokovo se vinulo iznad nas, osvetljeno prvim dnevnim svetlom. Stena je nekako svetlucala i obećavala kvalitetno penjanje.
   
Posle pola sata vožnje smo stigli na gradsku plažu u Omišu i seli uz more na doručak… Hm, reći “more” je suviše mlako, to je MEGA MORE! Osim u Paklenici, nisam ranije imao priliku da posetim Hrvatsko primorje tako da mojim oduševljenjima nije bilo kraja ali o tome ćemo kasnije. Omiš je omanji gradić na ušću reke Cetine, što celom okruženju daje poseban šmek. Reka kao reka je morala da napravi sebi put do mora i tako stvorila raj za penjače u vidu stena visine od 10 do 300 metara. Svoj potez četkicom, more je napravilo učinivši tu stenu čistom i čvrstom. Naravno, na kraju kao završni potez su došli ažurni ljudi koji su napravili smerove i koji održavaju ceo kraj besprekornim.
Odlučili smo da penjemo smer Rambo a na preporuku Branka iz Splita, kome se ovom prilikom zahvaljujemo na pruženim informacijama i dobrim savetima.  Smer je odličan, lepo i ne previše izbušen sa uređenim štandovima. Penjanje je uglavnom po pločama, osim najtežeg detalja koji je kroz pukotinu. Sam detalj nije težak, svodi se na nekoliko poteza i mislim da svako ko je ikada popeo VI može da ga prepenje. Sa vrha smera smo se spustili okolo stazom do magistrale odakle nas je do kola povezao neki Poljak kome smo se bukvalno uvalili u auto. Druga opcija je abzajl niz stenu, što je skroz u redu s obzirom da na svakom štandu postoji barem jedan bolt sa alkom a na nekima i po dva. Iako se po vodiču smer završava pre vrha stene, na vrhu postoji sidrište tako da nije problem abzajlovati ni odatle. Preporuka za sve buduće penjače je da postave nekoga sa fotoaparatom i/ili kamerom na magistralu jer je njena visina na oko 2/3 visine smera tako da će snimci biti kao iz časopisa.
       
Po dolasku do kola smo prezalogajili nešto sitno i krenuli da izvidimo pristup za sutradan, kada je planiran glavni cilj za ovo putovanje a to je smer Dalmatinski san. Kada smo shvatili šta i kako treba da radimo i gde da idemo, došlo je vreme da smočimo guzice u moru i opustimo se pre sutrašnjeg dana…
Ujutro smo ustali u 4:30 i već posle pola sata krenuli kolima put Topića, odakle počinje pristup smeru. Od opreme smo spakovali sve ono što iole može da nam zatreba u velikoj steni na moru u avgustu: Dva halfa, 18 kompleta, 7 frendova, 10 čokova, bivak vreće, šuškavci, svako po 3,5 litra vode i 5-6 čokoladica.
Pristup je po vodiču dobro objašnjen s tim što je staza do sipara mnogo bolje obeležena nego što smo mi očekivali. U trenutku kada se dođe u region smera je potrebno obratiti pažnju jer je deo stene gde je ulaz malo uvučen u odnosu na okolnu stenu pa se natpis “Dalmatinski san” ne vidi baš na prvi pogled. Takođe, dva drveta koja su nekada postojala na ulazu više ne postoje. Smer smo iz daljine prepoznali po belim linijama na krečnjaku ispod boltova.
       
Ceo smer je fantastičan i svaka čast ekipi koja ga je napravila. Uglavnom je u pitanju penjanje ploča uz povremene pukotine i male žljebove. Najteži cug je definitivno drugi 6b cug ali je čitljiv i lako rešiv. Glavna poenta penjanja celog smera je u gaženju. Krečnjak je najbolji koji sam ikada video tako da svako ko ima poverenja u svoje penjačice može bez problema da uživa u pokretima. Boltovi su jako dobro raspoređeni tako da smo ukupno postavili dva frenda i dva čoka u celom smeru a ni to nije moralo. Takođe smo nosili previše kompleta, 12 komada je sasvim dovoljno, doduše sa naše tačke gledišta. Iako smo očekivali da ćemo ceo dan biti na suncu, pa samim time i poneli puno vode, sve vreme nas je oblak zaklanjao tako da nismo trošili ni približne količine vode od planiranog. Silaz sa vrha vodi kroz šumu ali je potrebno obratiti pažnju i pronaći stazu. Po vodiču postoje dve varijante silaza a mi smo se opredelili za silazak u Gornja Brela (2 sata hoda) odakle je bilo planirano da se stopom vratimo do Baškog Polja a zatim pešaka do kola. Međutim, kako nam je sve išlo na ruku tih dana, u blizini se slučajno zadesio naš prijatelj David sa još nekim prijateljima iz Danske pa su nas pokupili kolima i odvezli gde treba. Tako savršen dan smo završili u kafani sa sjajnim društvom. Veliko hvala Davidu, Antoniji, Kristijanu i Marku na velikoj pomoći i fenomenalnom provodu!
Na kraju ću se samo osvrnuti na mega more koje sam već spominjao i na čitav ambijent tog kraja… Biokovo je definitivno jedno od najlepših mesta na kojima sam ikada bio. Stena je savršena u smislu da je čvrst i vrlo hrapav krečnjak u pitanju, te je penjanje kakvo se samo poželeti može. O pogledu mislim da nije potrebno išta govoriti. Plaže su sređene i čiste a isto važi i za kamp u kome smo bili. Ljudi su vrlo pažljivi i preduzimljivi i kome god da smo se obratili za nešto, dobili smo pozitivan i prijatan odgovor. Sve u svemu, slobodno mogu da kažem da mi je ovo jedan od najlepših odlazaka na penjanje ikada i toplo preporučujem svima da obavezno uvrste Biokovo i Omiš u svoje planove.


Stevan Obradović i Nikola Đurić

Svaka čast.Lepo nema šta:)
Par pitanja:koliko ste vozili do dole.
Koje su cene smeštaja?Može li se negde kampovati ispod stene?
TT

U kamp u Baškom Polju smo stigli oko 3 sata ujutru što znači da smo vozili 11 sati. E sad, treba uzeti u obzir nekoliko detalja sa puta:
- Auto putem se ide samo do isključenja za Šabac a posle toga su magistrale i planinski putevi.
- Ograničenja brzine su između 60 i 80 a mi smo ih poštovali
- Imali smo par zajeba oko Sarajeva i Mostara pa verujem da smo tu izgubili 20ak minuta
- Prva granica na koju smo došli (doveo nas GPS) više ne radi pa smo i tu izgubili 15ak minuta.
- Graničari na ulazu u Hrvatsku su nas istresli iz gaća (a kako i ne bi kada se pojavljujemo u sred noći tamo gde inače noću nema nikoga). Tu je bilo dosta zanimljivo dok su nam pregledali stvari... Nisu mogli da se načude haosu koji je bio u kolima jerbo smo samo ubacivali stvari bez nekog reda. Jbg, nas dvojica na ceo auto pa nam se moglo. Posebno im je privukao pažnju jedan ceger u kome su stajale gaće i čarape zajedno sa aparatom za gašenje požara Kako se to tu našlo nije ni važno ali je bilo zanimljivo videti zbunjeno lice graničara... Poslednje što su pitali je da li smo nadrogirani i da li ima potrebe da to proveravaju ali je i njima i nama bilo jasno da je to samo pitanje proforme radi.
- Kada smo stigli do Baskog Polja, trebalo nam je 15ak minuta da nadjemo kamp jer je izdvojen od samog mesta. Nalazi se pre skretanja za Baško Polje na 3. izlazu sa kružnog toka. Ko bude išao, shvatiće.

Sve u svemu, uz proveru rute na GPS-u i sređen auto, mislim da može da se stigne sat vremena ranije.

Cene smeštaja u kampu se mogu videti  na linku http://www.club-adriatic.hr/wp-content/uploads/2013/12/parcele_basko_polje_euro.pdf

Što se kampovanja ispod stene tiče, savetovao bih da se to ne radi jer nema vode a ni livade. Barem ih mi nismo primetili. Za neki bivak je sasvim dobro ali ne i za duži boravak. Treba proveriti gde se spava za vreme memorijala, verujem da je to najbolja opcija.